Zamisli džunglu u kojoj živi pleme domorodaca. Jedne godine došla je suša. Nema dovoljno pitke vode. Pleme je napravilo veliki rezervoar i sve svoje zalihe vode stavili u njega. Kad si žedan, ideš do rezervoara i piješ na slamku. Svaki član plemena, kad pronađe nešto pitke vode, dopremi ju u zajednički plemenski spremnik.
Znaš da za 2 dana dolaze dani najvećih suša i želiš uštediti vode za te krizne dane pa trpiš žeđ.
Došli dani najveće suše i ti se zaputiš prema spremniku s vodom samo kako bi saznao da je potpuno prazan.
Ti ne poznaš te sve ljude. Možeš ih sve sazvati pa urlikati na njih: "Tko je popio? Di su pare!?"
"Zašto se jednostavno ne možemo svi dogovoriti da postupamo onako kako je u najboljem interesu za zajednicu? Zašto ne razmišljate svojim glavama?"
Nakon nekog vremena i najustrajniji glas razuma odustane od držanja prodika.
Jedini način preostaje... dok je rezervoar pun, nasrči se koliko ide. Jer... jednostavno ne znaš šta će bit za par dana. Naloči se da ti trbuh puca. To je jedina racionalna odluka.
Rješenje? Stavit ćemo čuvare oko spremnika s vodom. Odabrat ćemo među sobom ljude kojima najviše vjerujemo i oni će imenovati čuvare. Oni će odlučivati kome će, kad i koliko vode biti odobreno.
Alternativa je da svaki član plemena si jednostavno nabavi bocu i natoči svoj dio te raspolaže s njim kako on želi. Za loše raspolaganje vodom, bit će kažnjen tako što će bit stavljen na milost i nemilost svojih sumještana. Prava nesebičnost će tek onda doći na test, zato što nisi obavezan pomoći.
S druge strane, ako kvalitetno raspolažeš svojom vodom, bit ćeš nagrađen u prvom redu blagostanjem i zdravljem. U drugom redu, bit ćeš nagrađen tako što će se napokon cijelo pleme usuglasiti: "Ovaj čovjek je pametan. Hajmo raditi onako kako nam on kaže da bismo trebali."
Nema potrebe za moralnim prodikama i pokušajima educiranja onih koji odbijaju edukaciju.
